Razlog za pisanje ovog teksta je isključivo ogromna medijska prašina koja se digla pobedom Konstrakte na ovogodišnjoj Pesmi za Evroviziju (što se nekada zvalo Beovizija, ali je sada promenjeno), čime se ova umetnica plasirala na Eurosong takmičenje u Torinu koje će se održati u maju.
Ovaj tekst oslikava isključivo moje mišljenje o aktuelnoj temi i ni na koji način ne pokušava da isprovocira, ponizi, uvredi ili suprotno - da preuveličava izvođača, organizatora, fanove ili publiku.
Suprotna mišljenja su, nadam se, još uvek dobrodošla...
Zašto ne gledam evroviziju
Nikada nisam pratio, niti gledao ovo takmičenje. Dobro, ako ću biti iskren - nije baš nikada. Možda dva ili tri puta u toku svog života. Naprosto, nisam ljubitelj festivala, a generalno - ni muzike koja je namenski rađena za ovakav tip manifestacija.
Takmičarski karakter ovakvih festivala mi dodatno ide na... živce. Raznolikost i bogatstvo različitih kultura i muzičkih izražaja se teško može upoređivati, a krajnje je suludo davati sud šta je od toga najbolje. Ubaciti valcer, pop, polku, hevi metal, dodole, tango i trep u isti koš a zatim reći ovo je najbolje ove godine je malo degutantno jer se izbor svodi na subjektivni ukus većine.
A upravo zbog želje za pobedom, svi učesnici će pratiti koji je to "subjektivni ukus većine" (koja može da presudi pobedu podelom svojih bodova), pa će se prema tome i ravnati, prilagođavajući svoj zvuk i scenografiju onome što većina želi. Time se gube sve one lokalne folklorne i kulturne karakteristike, a muzika se gura ka nekom zvuku koji je poželjan prosečnom slušaocu. Zvuk i scenografija postaju šabloni u kojima je različitost zastupljena samo kao ukrasna vinjeta. Zbog toga se većina zemalja trudi da peva na engleskom, da napravi scenografiju koja više liči na video igricu a oblačenje je po poslednjem YouTube ili TikTok trendu.
Time svaka manifestacija koja pokušava da promoviše različitost kultura, a takmičarskog je tipa, dolazi do svog paradoksa. Umnesto različitosti, sada se predstavljaju varijacije jedne te iste teme, a preveliko odstupanje publika posmatra "ispod oka", uz nezaobilazno moralisanje i pitanje "da li je ovo prihvatljivo?" I upravo ta odstupanja od proseka se koristi kao argument u, gotovo pa navijačkim, sukobima različitih pogleda i shvatanja konkretnog muzičkog izražaja.
Ne volim da navijam u pogledu kulture. Nešto može da mi se svidi ili ne, ali to sviđanje nikome, pa ni meni ne daje pravo da kažem da je nešto loše ili dobro. Mogu samo da observiram.
Društvene mreže su krive za sve
Pre par nedelja sam naleteo na novinski naslov "Hrvati su zgroženi pesmom koja će ih predstavljati na Evroviziji". Naravno, odmah sam ga preskočio, ali mi je informacija da su krenule nacionalne selekcije pesama ostala urezana u pamćenju.
U nekom razgovoru sa društvom sam upitao zna li ko šta o "skandalu" u Hrvatskoj, niko nije znao reći, što nije ni čudo jer se nikakav skandal nije ni desio, već je "novinar" izvukao par hejterskih komentara i (očekivano) na tome utemeljio naslov svog teksta. Ali, jedan moj prijatelj je ispratio domaće izvođače i već je imao svog favorita - pesma Zorja koju izvodi Zorja. Pored nje, pustio mi je još par numera koje mu se sviđaju (a moj subjektivni doživljaj je bio da sam zaboravio autore i pesme već sledećeg trenutka 😕).
Da nije društvenih mreža, ne bih znao ni da se takmičenje u Beogradu desilo. U nedelju ustanem, skuvam jutarnju kafu i otvorim Twitter da proverim da nije slučajno u toku noći otpočeo neki nuklearni rat ili je nestalo gorivo na pumpama. Kad ono, nešto mnogo važnije, značajnije i opasnije - rat komentarima (što bi se reklo flame war, al' na mnogo ubojitiji način, poznat samo ljudima na ovim prostorima).
Svetske krize su ostale u tragovima jedino na marginama usamljenih teoretičara zavera ili geostrateških analitičara u pokušaju, dok se, po mojoj slobodnoj proceni, 99,99% ljudstva bavilo nečim mnogo bitnijim i od krucijalne važnosti za opstanak ovog napaćenog naroda na ovim prostorima.
Jedna neočekivana pobeda na Izboru za pesmu Evrovizije '22 je očekivano donela izliv gomile gneva razočaranih, ali i gomilu likovanja zadovoljnih ljudi koji su prethodno veče, uz TV ekrane ispratili taj događaj. Njihov međusobni sukob, koji je gotovo kao i uvek - epskih razmera i sa puno žrtava, u meni je probudilo znatiželju. Koja je to pesma? Čini mi se da mi je drug nije pustio. Na kraju se ispostavilo i da nije.
Pesmu Konstrakte - In Corpore Sano, niko iz moje okoline nije smatrao za favorita, ako su je uopšte i poslušali. Svi su je smatrali za autsajdera, ali eto - oni koji su glasali nisu i oni su odlučili.
0 Коментари